Istorijat

1. КРАГУЈЕВАЦ У XIX ВЕКУ

            Деветнаести век затекао је Србију под турском влашћу. Центар те власти налазио се у Крагујевцу где су били смештени и кадија и муселим. У то време је у Крагујевцу, као муселим (представник полицијске власти), био злогласни београдски дахија – Кучук Алија. У намери да збаци турски јарам са врата, српски народ се 1804. године дигао на устанак. Како се устанак почео ширити дахије су покушале да умире устанике преговорима, али им то није успело па су одлучили да силом скрше устанички отпор. Карађорђе је послао један мањи одред војске да опколи Кучук Алију и не дозволи му да изађе из Крагујевца док он не стигне са већом војском. Али, муселим је успео да се извуче из града заједно са својом војском и турским породицама, тако да 5. априла када је Карађорђе дошао у Крагујевац овде више није било Турака.

            За све време трајања I српског устанка Крагујевац није имао неку значајнију улогу. Изузетак је заседање скупштине 14. јануара 1813. године на којој су утврђени захтеви српског народа у преговорима са Турцима који су вођени после Букурешког мира 1812. године.

            Највећи проблем устаника био је недостатак оружја и муниције, па је донета одлука да се започне са производњом топова ручне израде. То је и учињено али су топови били слабог квалитета. Први топ устаницима поклонио је епископ бачки Јован Јовановић. Старешине устанка на својој скупштини 1807. године, донеле су одлуку, пре почетка рада Тополивнице у Крагујевцу, да се поправе зидине београдске тврђаве и ту подигне Арсенал са тополивницом. Међутим, године 1813. са војничким сломом I српког устанка Тополивница престаје са радом. За време II српског устанка Србија је имала свега неколико топова, али су и поред тога забележене победе на Љубићу и у Чачку.

            Године 1818. Крагујевац постаје престоница обновљене Србије. Налазио се у средини ослобођене територије, на удаљености од Београда као седишта турске управе, ван цариградског друма и без турског становништва. Били су ово разлози који су навели кнеза Милоша да од Крагујевца створи државни и политички центар обновљене Србије. Којом је брзином уследио развој Крагујевца најбоље говори податак да је број кућа од 193 повећан 1832. године на око 600.

            За потребе двора било је подигнуто неколико већих зграда и то кнежев конак, конак књегиње Љубице и Амиџин конак – стан управитеља двора. Кнежев конак био је не само стан кнеза Милоша већ и седиште управне власти. На двору се јело ножевима и виљушкама. Ручак и вечера објављивани су звоном. Око стола служила је књегиња Љубица са другим женама. Када је кнез Милош седао за сто једна од њих је пред њега стављала врућу погачу и струк босиљка.

           Доласком страних чиновника, мајстора, учитеља и других учених људи из света, град је почео попримати и друге навике и обичаје. Мењао се изглед кућа, дућана и механа. Мењао се и сам начин живота. Број становника у Крагујевцу је нагло растао.

            Међу досељеницима из Аустрије и Угарске било је људи који су сматрали да долазе у полудивљу средину где људи умеју да рукују само оружјем, па су желели да се наметну као неко ко је позван да образује и просвећује. Како је такво схватање вређало староседеоце назвали су их: Швабурија, Швабе, Немачкари.

            У то време у Крагујевцу је била толика безбедност да радње нису затваране ни кључем ни катанцем. Јоаким Вујић је 1826. године писао о томе: „У Српским варошима кроз које сам пролазио, видео сам на дућанима само један гвоздени кушак, а резу дрвену, па кроз резу метне се само једно дрвце и ето то ти је цео затвор, па опет зато нисам могао чути или видети да је кога трговца дућан похаран или покраден био“.

            Србијом се тада управљало из Крагујевца а сву власт имао је кнез Милош. Уведен је апсолутистички режим. У својим захтевима, упућеним Турцима, Кнез се позивао на народну вољу а спроводио своју. Желећи да се прикаже близак Крагујевчанима, у чијој је средини живео, обраћао им се речима „Крагујевчани, кошуљо моја“.

            Крагујевац је био и седиште највише црквене власти. Када је кнез Милош одлучио да изгради нову престоницу у Крагујевцу, прво је подигао престону цркву. Поред тога што је служила као митрополитска катедрална црква и дворска капела, црква Св. Духа је била саборно место целе Србије током 19. века. Њена порта била је прва скупштина новоослобођене државе. Ту су прокламоване готово све одлуке, устави и хатишерифи. Митрополит је овде боравио од 1821. до 1823. године и од 1830. до 1835. године. Београдски митрополит је био Грк, а први српски митрополит Милентије Поповић за своје седиште изабрао је Крагујевац.

            Од средине 19. века у Крагујевцу се развија и велика војна индустрија. Стари Милошев Арсенал израста у Тополивницу, највеће индустријско предузеће у Србији. Од тада метална индустрија постаје најважнија функција Крагујевца.

            Крагујевац је био и културни центар. Године 1833. основана је Прва гимназија, 1834. године премештена је штампарија из Београда, исте године основано је музичко друштво под називом „Књажевско – србска банда“, а затим позориште чији је директор био Јоаким Вујић (представе нису биле јавне), 1838. године основан је Лицеј, 1820. године основан је Суд Крагујевачки – прва судска установа у Србији, 1822. године отворена је прва апотека, 1870. године основана је Учитељска школа и 1891. године Виша женска школа.

            Године 1820. у Крагујевац је дошао Вук Караџић са намером да допринесе културном развоју Србије. Хтео је да научи кнеза Милоша читати и писати. Кнез је сам прихватио ту Вукову идеју али околина кнежева се уплашила да ће Вук стећи велики утицај на Кнеза па су на разне начине покушавали да га у томе спрече. Како је Милош подлегао утицају те околине, која га је убедила да је боље и за њега и за Србију да не зна читати и писати, Вук је морао да напусти Крагујевац. Ипак, не одустајући од своје основне идеје о културном развоју Србије, Вук се наредне године вратио у Србију и Крагујевац. Желео је да забележи што више народних песама, али народни певач Старац Милија, кога је Вуку Кнез доделио да му казује песме, подлегао ја утицају оне исте кнежеве околине, те у убеђењу да са Вуком само губи време отишао је из Крагјевца и са собом однео многе незабележене песме. Одређен број песама Вук је сакупио и објавио у Бечу али Кнез, незадовољан што се у књизи више велича Карађорђе од њега, наредио је да се 400 књига спали (године 1823.).

 2. СУД КРАГУЈЕВАЧКИ

            Године 1815, у месецу априлу, подигнут је Други српски устанак, после Хаџи – проданове буне, године 1814, када су се по Србији ширили гласови да је стигла заповест да се становништво Србије истреби, а женe и деце одведу у ропство. За вођу устанка изабран је Милош Обреновић, са циљем укидања Сулејман – пашине управе, који је постављен за управника Београдског пашалука, састављеног из 12 нахија (Београдске, Шабачке, Ваљавске, Соколске, Ужичке, Пожешке, Рудничке, Крагујевачке, Јагодинске, Ћупријске, Пожаревачке и Смедеревске). Милош је током устанка припремао терен за помирење са Турцима, па је у преговорима са Марашли Али – пашом издејствовао да Марашлија обећа да ће се за Србе заложити код Порте, а дана 25. октобра 1815. године, долази и до склапања усменог споразума између Милоша и Марашлије, којим је, поред осталог, било предвиђено: „код свакога Муселима да седи по један српски кнез, и без овога кнеза да Муселин не суди Србима ништа“.

             У оквирима овакве српско – турске мешовите управе, Милош Обреновић је постепено градио систем српске управе, с тим што су према споразуму са Марашлијом извршна и судска власт  биле у турским рукама, а српски кнезови су могли да штите Србе од поступања муселима. Користећи стање у тадашњој турској држави, Милош је успевао постепено да стварну турску власт претвори у формалну, па је од 1818. године успео да за себе издејствује право изрицања смртне казне, док је истовремено за српске кнезове издејствовано од муселима да суде крупнија дела. Муселими су остали и даље по нахијама да суде и расправљају спорове између Турака, али су по селима судили српски кнезови, с тим што су у почетку важније ствари ипак даване муселиму на одобрење, али је вештином својом и честим поклонима Милош, мало по мало, прибрао судску власт у своје руке, а муселиме оставио да суде само Турцима.

            Године 1818, када је Крагујевац постао престоница обновљене Србије, Милош је одлучио да овде створи државни и политички центар. Самим тим, Крагујевац је одређен и за седиште Суда Народног Серпског, 1820, године, са печатом „Суд обштенародни серпски“. Ипак, и поред установљења овога суда, Милош је задржао за себе и даље улогу највишег пресудитеља. Без обзира на установљење Крагујевца као престонице обновљене Србије, те формирања и суда у Крагујевцу, Милош није хтео да организује власт и поред тога што ју је отео од Турака, јер организовати власт значило је дати власт и некоме другом, а он је сматрао да „паметан човек за живота три ствари никад не да другоме: жену, пушку и власт“.

            Државне чиновнике кнез Милош је сматрао као своје слуге. Његов лекар морао је да га на ногама двори по цео дан и није имао право да напусти службу, док је пак Милош могао да га отпусти у свако доба. Није био редак случај да се нареди батинање неког чиновника или пак да се чиновник са високог положаја спусти на најнижу чиновничку лествицу. Није био редак случај ни да се ученим људима Кнез наруга и да им предочи како он, иако неписмен, стоји изнад њих и управља целим једним народом. Али, ових учених људи, у то доба у Србији, било је мало, поготово оних рођених и школованих у Србији. Школовани чиновници су углавном долазили са стране, махом из Аустрије. Међутим, и међу њима је било људи слабог образовања или пак оних који нису оскудевали у образовању, али су у Србију дошли са намером да у тада неуређеној земљи извуку користи за себе. У таквим условима отваране су, понегде, школе издржаване од породица или општине, а понегде и од цркве, али о некој стручној спреми учитеља онога доба није могло бити ни речи јер је једина квалификација била што су умели да читају и пишу и познају црквене обреде. Готово сви су они били дошљаци.

            У таквим условима формиран је и радио Суд Народни Серпски, прва судска установа у Србији. За судије је Кнез поставио људе који су колико – толико знали читати и писати. Прве судије су били Павле Сретеновић, Јован Протић, Атанаско Марић, Радојица Жујовић, Пане Јеремић и Прота Матеја Ненадовић. За писара постављен је Ђорђе Протић. Судило се по здравом разуму, јер писаних закона није било. По дужности су судије живеле у суду и заједнички се хранили. Без обзира какву одлуку донели, свака је морала проћи кроз Милошеве руке. Озбиљније ствари судио је Кнез лично. Казне су биле врло строге, а нарочито за теже кривице као што су хајдучија, паликућство и јатаковање. За ова дела следила је смртна казна вешањем, а леш је висио све док се не би распао или док га птице не би разнеле. За бунтовнике против режима Кнез је изрицао казне сакаћења тела. Тако је забележен случај да су једном учеснику Чарапићеве буне одсечене обе руке и део језика.

            Не само што кнез Милош није био нестрпљив да се закони што пре донесу, него то нису желели ни кнезови који су га окруживали. Ако је некоме заиста био потребан закон, то је био народ коме се судило по обичајима и најчешће турском праву, онако како су га старешине и судије, често нешколовани људи, схватали. Међутим, нису само Кнез и његови доглавници лоше мислили о писаним законима. У то време познати енглески дипломата Давид Уркхајт, године 1837. у Београду, а пошто су му предочени закони који су били дотле спремљени, те пошто је затражен његов савет казао је, чудећи се шта ће Србима писани закони да „сваки судија и сваки Србин, кад дође на суд, треба да се руководи савестију, честољубијем, човекољубијем и безазленостију као голуби“. Тврдио је да је Наполеонов закон учинио да Наполеон пропадне, те да закони везују народу руке и убијају му народност.

            Године 1821, после „Абдулине буне“, Кнез је установио први Нахијски суд у Пожаревцу са печатом „Совјет пожаревачки“. Потом 1823. године основан је Црквени суд – Конзисторија, а оснивање овог суда образложено је да се спаси свештенство од насиља својих старијих. Спорови су, као и пред другим судовима тада, решавани по правди и здравом разуму, а сваку одлуку требало је да одобри Кнез. Брачне спорове временом је преузео овај суд, али је чешће Кнез на свој начин решавао ове спорове.

            Исте године кнез Милош је Београдску народну канцеларију и Крагујевачки суд подигао на степен Вишег народног суда. Крагујевачки суд постао је „Обштенародни суд“, који се има „занимати извиђањем и пресуђивањем дјела и распра свега народа Београдског пашалука“. За председника суда постављен је Јован Боговац, а за судије Павле Радомировић, Милета Радојковић, Митар Којић, Атанаско Марић, Миленко из Пожаревца и Пане Јеремић из Ресаве. Писари су били Ђорђе Протић, Стева и Јокса Пантелић.

            Након годину дана Кнез је одлучио да установи „Совјет Сербски“ и да се највећи народни суд уздигне изнад свих власти у земљи, под именом „Совјет“, а по угледу на Сенат из Првог српског устанка. Свака нахија бирала је по једног човека за члана Совјета, а Совјет се делио на два одељења – на унутрашње, судске послове и на иностране. Као највише судско и административно тело, Совјет је ограничавао власт нахијских и осталих старешина и остављао већу слободу нахијским судовима.

            У то време још нису постојали прописи по којима би поступали судови, тако да се судило на основу обичаја, здравог разума и личног схватања правде. Пресуде су изрицане усмено, а писменог трага о суђењу, у највећем броју случајева није било. Стога није редак случај био да се за исте преступе кривци кажњавају врло различито. Те чињенице уочавао је и сам кнез Милош и Суд Крагујевачки, па су од 1825. године почели са издавањем упустава за рад свим судовима и кнезовима. Те године издата је и Уредба о суђењу која је представљала први судски поступак у Србији и представљала је покушај увођења законитости у суђењу. Исте године Кнез је основао магистрате и издао им упуства за рад („наставленије“). Такво упуство од 18 тачака добио је и Магистрат Нахије Београдске 6.07.1825. године. У њему су дате инструкције магистрату и кнезовима, као судским органима, и то у погледу територијалне надлежности, поступка позивања пред суд, начина суђења и др. Међутим, тек од 1838. године писари суда су бележили судске одлуке у протоколе, а пресуде под називом „решенија“ доносио је само Суд у Крагујевцу, коме су нижи судови упућивали теже преступнике и коме је припадало и право изрицања смртне казне. У сваком случају, правноснажност пресуде потврђивао је кнез Милош.

            Специфичност судства Србије у то доба, огледа се и у томе што је поред решавања судских спорова суд обављао и многе друге послове као што је издавање пасоша, прикупљање јавних прихода, дочекивање и испраћање везира, бринуо се о безбедности становништва, водио надзор над чистоћом вароши, вршио статистичке пописе итд.

            Године 1829. основана је „Законодатељна комисија“ са задатком да припреми неопходне законе. Свој рад отпочела је превођењем француских закона, али како чланови Комисије нису били стручни за свој посао, напор није уродио плодом. Наредне године основана је „Законоправитељна комисија“ која је требало да заврши посао поверен претходној Комисији, за чије чланове је Кнез рекао да су били пијани или сасвим луди када су законе писали. До Митровдана 1834. године урађени су Полицијски и Кривични законик. Године 1835. донет је „Пропис за парнице о њивама, ливадама, крчевинама и међама“. У јесен 1837. године Кнез је организовао скуп најистакнутијих људи у земљи, на којем је предност у наслеђивању дао мушкарцима, док су женска деца могла наслеђивати само део покретних добара.

            Међутим, и поред десетогодишњег рада на изради закона (1828-1838. година), није било опипљивих резултата. И поред свега у Србији се судило „по разуму и по обичају“ и на основу кнежевих прописа. Није редак био случај да се у судском поступку примењује тортура, па је дана 12.05.1828. године изречена општа забрана тортуре у истрази. У наређењима Народног суда стајало је да се строго забрањује да се кривци принуђују батинама и мучењем да кривицу признају. Потом је и дана 3.03.1829. године издато још једно наређење у том правцу, с тим што је у наређењу стајало да осумњиченог за ситну крађу кнез може „ошинути, да кривицу призна“.

            Разлози неуспеха рада наведених Комисија леже у томе што се њихов рад усмерио на превођење француских закона за које се показало да нису примењиви у условима у којима је живела тадашња Србија, али и у томе што је Кнез члановима комисије давао и многа друга задужења и тиме заустављао рад на изради закона. Чланови „Законоправитељне комисије“ су и говорили да Кнезу није стало до закона и да је само заваравао народ говорећи да ће Србији подарити законе.

            Највиша судска установа до Сретењског устава био је Суд Крагујевачки, којег су Кнез и друге власти често називали – Народни суд.